Vraćanje samom sebi

Nisam pisao dugo, barem ne ovde. Jedan od onih perioda kad odlutam u istrazivanje duha, tela, svesti, sveta. Borio se sa nekim svojim demonima. Cudno je to kako neke stvari koje su meni strasne većini populacije su najnormalnije. Moji sado-mazo tripovi sa seksom, poštovanje ljudi i tako.. Neki put pregrub prema sebi. Mislim ne volim te neke delove ličnosti i pokušavam ne da ih eliminišem, već izbacim bilo kakav uticaj na sebe. Previše je kratak život da ga bih ga trošio na takve stvari. Imam neverovatnu želju i potrebu za stvaranjem. Dvadeset četiri sata dnevno. Skapirao sam ovih dana koliko je sport bitan i esencijalan ako želite da se bavite bilo kakvim umnim radom, i kapiranjem sveta oko sebe. Već mesecima su mi misli bile polu povezane razbacane, bio sam rasejan na previše tema da bih osetio i jednu duboko, samo sam posmatrao pokušavajući da izvučem neki zaključak. Ne znam da li je to psihički uticaj, ili jednostavno bolje funkcionisanje nervnog sistema, ali poslednjih par nedelja, otkad se aktivno bavim sportom misli su sabranije dosta. Mnogo sam mirniji. Lakše kontrolišem um, sebe, bolje vidim stvari.. Neverovatne promene mi se dešavaju.. Gledam ovu tugu od sveta kako se bori da sredi politiku i ekonomiju. Jeste teško, jeste sjebano, ali čini mi se da će uspeti. Vidim oko sebe želju civilizacije da napreduje, da odbaci lance koje je sama sebi stvorila i vuče napred. Imam neku viziju civilizacije gde ljudi imaju daleko više nivoe svesti, gde su daleko jači od niskih nagona, potrebe za seksom bez ljubavi i pripadnosti, potrebe za prljavim novcem, prejedanjem.. Potrebe za lakom zabavom i razbacivanjem vremena.. Imam viziju civilizacije koje je svesna svojih potencijala, koja je svesna šta sve jedan čovek sa svojim umom može da uradi, koliko je svaki trenutak bitan. I nekako vidim da su ljudi spremni da prihvate promene na bolje, da se sve nekako menja.. Možda nije na prvi pogled vidljivo, ali definitivno nas čekaju velike promene, u strukturi samog društva i načina života, u vrednostima.. Evropa, SAD, svi su u nekoj krizi, svi shvataju da su potrebne promene.. Nadam se samo da neće otpočeti ratovima.. Mada, u doba nuklearnog oružanja kakav danas postoji to je neprihvatljiv scenario, već se vode ratovi na poljima dostignuća, nauke.. Ne mogu prepoznati šta se stvarno desilo, koji spoljni uticaj pa je moja vera u ljudski rod se naveliko povećala.. Nadam se da će i vaša dok čitate ovo, da će te pokušati da prepoznate u sebi niske nagone, i odbacite, ili barem pokušate da odbacite iste..

Ja tebi ti meni i tako u krug

Familija, i te usluge koje činimo jedno drugom...

"Pa ženo, moram pomognem Mići, treba će nam nego ugalje kad budemo utovarali"
"E, sredio mi šurak kola, neće mi uzme procenat za delove, samo ruke, znaš kako ide... "
Dolazi taj isti šurak da traži uslugu a gospodin se misli u sebi "E jebem ti dan kad mu nisam platio,
sad mi mogao lepo da sediom u ladu i ispijam pivce ko čovek......"

I tako dalje i tako dalje..... Shvatate moju poentu. Pomoći nekome ako ne očekuješ i ne kalkulišeš
odmah unapred šta mi mogao da povučeš za uzvrat.. Pomoći nekom jer mu zaista želiš lep život od
srca, jer njegov sreća je i deo tvoje sreće... Pitam se nekad da li reči idu samo u etar, da li sam jedan
od umrlih dinasaura koji imaju obzira prema okolini, pa čak i teškim životnim uslovima, naspram klanja
svega ispred sebe radi životinjskog nagona za preživljavanjem.

To je prokletstvo, bumerang koji se vraća, to naše srpsko ja tebi ti meni, a poštar komšinici. Sačuvao sam mnoga prijateljstva jer kad dođe do posla čist račun duga ljubav. Nema malo ti meni, malo ja tebi. Posao je posao. A pomoć i ispomoć, i iskrena želja da vidiš nekog kako se kotrlja je nešto totalno drugo. Kažu danas ako hoćeš da izgubiš prijatelja pozajmi mu hiljadu dinara. Pa to je gore i od životinja, to nije čak ni nagon za preživljavanjem, izbegavanje radi jedne novčanice.. Boli me,  izbegava me isto tako rođak jedan. Uzeo pare, otišao da mazohistički uništava svoj život eksponencijalno sa vremenom na apcisi. A stvarno sam hteo da mu pomognem, i budem tu za njega, i učestvujem aktivno u kotrljanju njegovog života nabolje. Ne vredi, neki ljudi su naprosto mazohisti. Svesno ili nesvesno, uživaju u tome, ili ne, ali postoje... Samopovređuju se. I pri tom i okolinu uglavnom. Okruženje izkojeg potičemo, ovo balkansko podnevlje, nekako je baš podlo za taj mazohizam prema sebi.. Fenomen jedan, neverovatno, toliko u kolektivno nesvesnom prisustvo pomirenja sa činjenicom da sopstveni život ne valja, a da može biti bolji i da postoje putevi kojima se korača da takav postane.

Možda i ne zaslužujemo da se nazovemo civilizacijom. Možda se još uvek učimo da budem inteligentne životnje. Životinja pobegne od boli. Svaka. Ne prilazi joj. Neki put razum i svest nisu dovoljni. Dato nam je postojanje, a mi težimo destrukciji. Čudna rasa, ljudi.

Priča o grehu

Razmišljam o tom grehu.. Nisam nešto pobožan, nisam religiozan, ali onih 10 zapovesti imaju smisla. I hrišćanstvo ima smisla. Samo ljudi ne umeju da READ THE FUCKING MANUAL. Ne krijem od sebe da sam grešan, napravio sam gluposti da me hiljadu reka ne mogu oprati. I mirim se sa time, opraštam sebi nekako kako vreme odmiče. Boli, boli baš puno, priznavanje sebi da se bacio par godina, priznanje da se si povredio neke ljude, priznanje da si pao. To je najgorkiji ukus. Poraz. Ali opet i sa njim treba ima hrabrosti suočiti se, i podići iz blata i nastaviti dalje. Lagao bih kad bih tvrdio da ne razumem što je to ljudima problem. Razmem i tekako. Jel boli u pičku materina, gori, jedan mali pakao na zemlji kad priznaješ samom sebi svoje grehe, kad se suočavaš lice u lice sa svojim delima. Gresima prema prirodi, prema drugima i prema sebi. Prži. Ali kad jednom prođe ojačaš. Kao i sve ostalo što te ne ubije. Ojača. Tako da radije menjam male paklove pokajanja za neke sitne radosti nego patetične griže savesti. Prihvatiti istinu, prihvatiti svoja dela. Umete li to?

Hladnoća

Vukljam se po hladnoći i konstanto u zadnjih par dana razmišljam
 o toj otuđenosti od prirode, o neiskorišćavanju naših potencijala,
životu zombija.. Razmišljam koliko čovekovo telo zapravo može
da izdrži, a čim malo padne temperatura svi kukaju kako je hladno..
Ne, najbolje da nemamo osećaja uopšte, da nema ni toplog, ni hladnog,
da samo sedimo i gledamo u TV, u utakmice, sedimo po kafanama i ispijamo
piva.. Nedaj bože da se iko potrudi za neku kreativnost.. Boli me.
Svakim danom me boli to ludilo civilizacije. Data nam je svetlost života,
a mi je traćimo. Razum. Neiskorišćen. Bačen u neki ćošak. Još uvek neotkirven.

A kad bi se udružili, ta hladnoća bi bila najmanji problem, Pričam o priordnim resursima
kojih ima ne pretek. Pričam o tome da dobra društvena organizacija može doneti puno
toga.. A trenutno stanje, trenutno disorganizacija, donosi narodu samo strah, od nemaštine,
od hladnoće. Strah od besparice. Strah od čega kod hoćete. Sve dok ima straha i narod ne
rezenuje, dobro je. Nema ni priliku da shvati kako može lepo da mu bude, svo vreme je okupirano
strahom. Svesnim ili nesvesnim.

Pitam se da li su oni koji imaju moć da promene nešto svesni svog zla, da li zanju uopšte da mogu da
donesu bolje vreme i bolje živote, ali drže narod u strahu da bi lakše manipulisali. Mislim da je
internet tu zajebe. Globalna dostupnost informacije. Genereacije koje dolaze će imati mnogo
veće nivoe svesti od onih koje mi sad imamo, mnogo će bistrije razmišljait. Barem se nadam.
Ili će biti komletni idioti, bez mogućnosti da drže koncentraciju na jednoj stvari duže od 5 minuta..

Otuđenost od prirode

Neko je rekao večeras da neki od nas nisu ne svesni koliko su blagosloveni sto su odrasli
u porodicama sa oba roditelja, relativno normalnim... Povlači mi razmišaljanje o tome koliko
smo se otuđili od prirode i osnovnih potreba, koliko zapostavljamo svoj organizam savremenim
i nazovi modernim načinom života gde je stres glavni sastojak. Koliko brinemo o najnebitnijim
stvarima kao što su neki poslovni uspesi, neki sportski rezultati, ili rezultati glasanja.. Koliko je ta
komponenta razuma u čoveku, ona komponenta koja nas i razdvaja od ostalog živog sveta
uveliko neupotrobljena, i šta više zloupotrebljena.. A priroda uvek dođe po svoje.
Nekako smo i ispod životinja, one barem stavljaju instinkt za preživljavanjem i zdravljem na
prvo mesto.. Kada psu dunete duvanski dim u fac, on zacvili , i povegne.. A mi.. udišemo ta sranja,
smatramo to normalnim šta više, ili barem neki od nas.. Umesto da najbolje iskoristimo taj razum koji nam
je dat, mi pljujemo po njemu najbahatije.. I onda nazivamo svet civilizovaninm.. Tužno. Čudno koliko je savremeni čovek mazohistički nastrojen. A nije ni svestan toga. 

Mala priča o životnim katastrofama

Čudno je to kako je potrebno ljudima da ih nešto lupi preko njuške
da bi se opametili. A nekima ni to nije dovoljno. Neki su toliko ogrizli
u sujetu da nikad neće sebi priznati grešle. Svetu ne moraju. Porodici,
okolini ne moraju: Ali sebi da, tek onda će promeniti dela i početi da
čine dobro prventsveno sebi, iz čega če krenuti i dobro ka drugima.
Teške stvari.. smrt bliskih, teška bolest, ratovi, gubitak doma...
Selidba iz domovine.. Svačega ima..

Bliskom prijatelju se desila nešto od gore navedenog. Divim se tome
kako čovek ume da otpati, kako ume da prihvati ma koliko tešku situaciju,
kako ume da kuka i plače i vrišti. I dođe sebi kad sve to prođe.
Neki ljudi ne dožive nista toliko strasno.. A opet ne oseti ni upola života..
E sad koja je moja poenta ovde.. Da ne treba bežati od teških stvari u životu,
da se ne treba kriti pred nevoljama. Strah je dobar. Ali je hrabrost jača. Samo
lud trči ka neprijatelju bez straha. I pogine ne prvom koplju. Hrabar trči sa strahom
koji ga neki put i sačuva. I bolji je i bol i suza nego odsustvo svakog osećaja.
Nisu ludi kinezi sa svojim teorijama jing i janga. Mora neki put u životu i da zaboli,
porazi se ne mogu izbeći. Ali se mogu poneti na leđima dostojanstveno i ljudski.

Nemoj te čekati da vas zadesi katastrofa.. Budite pametniji osvestite se ranije,
poklonite dragoj osobi ako ne ništa, barem poljubac, cenite svoje zdravlje..
Jer onda kad ga nemate plakaćete za tim što niste uživali u njemu dok je bilo tu.. 

Nacionalni heroj

Nedelja... Očekujes neki lepi dogadjaj, vidjanje sa dragom osobom,
malo rada možda, šetnja, kafa ujutru.... E to su samo očekivanja, a realnost..

.. Nedelja, čujem iz dnevne sobe dernjavu: "Jebem ti familiju, da ti jebem!
  Jebem ti sunce svoje, jebem ti sve svoje! Jao, jebem ti ja baš, konju jedan, jebem ti sve!
  Jebem ti familiju bre, šta to radiš..... ". Hiljadu misli i verzija odvijanja
  događaja prošlo kroz glavu, ali nijedan nije bio ni približan onome što se stvarno zbiva..
  Čovek gleda meč Novaka Đokovića i psuje što ovaj gubi. E tad sam stvarno popizdeo i rešio
  da uradim ono o čemu već neko vreme razmišljam, da malo javno podelim mišljenje o takvim stvarima.

Društvo naše srpsko, ponosno, idiotsko. Ljudi se kunu u nekog tamo klinca koji prebacuje lopticu
preko mreže. Ništa protiv njega, sve pohvale, svaka čast na svakom uspehu. Ali oni koji to shvataju
kao lični uspeh samo što žive u Srbiji.. O Bože, ego je užasna stvar. Umesto da se ugledaju, razmisli
kako bi ioni mogli malo da pomognu društvu u kojem žive, a tako je puno načina, ne oni će zacrti Rafaela
Nadala kao smrtnog neprijatelja i luđački navijati. To je maloumnost, nivo planete majmuna. Kakav uticaj
na tvoj život ima tamo neko ko prebacuje nekakvu lopticu. Ok, igra tenis, da ne ispadnem baš hejter Đokovića,
kul je on tip, promoviše sport ovo ono, on barem radi nešto.. Ali celod društvo se raspada u svakom pogledu,
moralnom, ekonomskom, socijalnom.. A postoji gomila malih sitnica koje mogu pomoći, čišćenje snega,naprimer
po ovom vremenu. Pozvati telefon starog prijatelja, roditelje.. Ima lokalnih zajednica koje prave grupe za pomaganje
onima kojima je to potrebno... Nažalost samo je malo članova takvih zajednica. Ostali su besni na život zato što
Đoković gubi.. I onda će posle takve utakmice izađi na ulicu, izdrati se na neko dete, ni krivo ni dužno,
prodavačicu, ili nekog trećeg.. Boli mi takav gubitak vremena, umesto za konstrukciju potrošen za destrukciju.
Možda ja samo ne mogu da prihvatim i da je destrukcija u ljudskoj prirodi.. Hm.. Prirodi? Teško mi je da u to
poverujem. Priroda je prilično konstruktivno. Ja bih ovo nazvao bolesti. Pishičom bolesti, pogrešnim egom,
poistovećavanje sa nekim ko je "naš nacionalni heroj"??? Zaboga, nekada su se kao heroji slavili oni koji stvarno
pomažu narodu, koji nešto menjaju u društvo. Danas takvi rano završe. Ne isplati se kvarnim glavama. Đinđić
je bio heroj npr. Hteo čovek da menja stvari. I to prilično konstruktivno.. I... zvekete, rođaci. Hoće li se promeniti svest sa nekim generacijama koje nisu rođene u krvi u ratu.. Ili je to u kulturi, genettsko nasleđe mazohističko nastrojenih Srba...