Ja tebi ti meni i tako u krug

Familija, i te usluge koje činimo jedno drugom...

"Pa ženo, moram pomognem Mići, treba će nam nego ugalje kad budemo utovarali"
"E, sredio mi šurak kola, neće mi uzme procenat za delove, samo ruke, znaš kako ide... "
Dolazi taj isti šurak da traži uslugu a gospodin se misli u sebi "E jebem ti dan kad mu nisam platio,
sad mi mogao lepo da sediom u ladu i ispijam pivce ko čovek......"

I tako dalje i tako dalje..... Shvatate moju poentu. Pomoći nekome ako ne očekuješ i ne kalkulišeš
odmah unapred šta mi mogao da povučeš za uzvrat.. Pomoći nekom jer mu zaista želiš lep život od
srca, jer njegov sreća je i deo tvoje sreće... Pitam se nekad da li reči idu samo u etar, da li sam jedan
od umrlih dinasaura koji imaju obzira prema okolini, pa čak i teškim životnim uslovima, naspram klanja
svega ispred sebe radi životinjskog nagona za preživljavanjem.

To je prokletstvo, bumerang koji se vraća, to naše srpsko ja tebi ti meni, a poštar komšinici. Sačuvao sam mnoga prijateljstva jer kad dođe do posla čist račun duga ljubav. Nema malo ti meni, malo ja tebi. Posao je posao. A pomoć i ispomoć, i iskrena želja da vidiš nekog kako se kotrlja je nešto totalno drugo. Kažu danas ako hoćeš da izgubiš prijatelja pozajmi mu hiljadu dinara. Pa to je gore i od životinja, to nije čak ni nagon za preživljavanjem, izbegavanje radi jedne novčanice.. Boli me,  izbegava me isto tako rođak jedan. Uzeo pare, otišao da mazohistički uništava svoj život eksponencijalno sa vremenom na apcisi. A stvarno sam hteo da mu pomognem, i budem tu za njega, i učestvujem aktivno u kotrljanju njegovog života nabolje. Ne vredi, neki ljudi su naprosto mazohisti. Svesno ili nesvesno, uživaju u tome, ili ne, ali postoje... Samopovređuju se. I pri tom i okolinu uglavnom. Okruženje izkojeg potičemo, ovo balkansko podnevlje, nekako je baš podlo za taj mazohizam prema sebi.. Fenomen jedan, neverovatno, toliko u kolektivno nesvesnom prisustvo pomirenja sa činjenicom da sopstveni život ne valja, a da može biti bolji i da postoje putevi kojima se korača da takav postane.

Možda i ne zaslužujemo da se nazovemo civilizacijom. Možda se još uvek učimo da budem inteligentne životnje. Životinja pobegne od boli. Svaka. Ne prilazi joj. Neki put razum i svest nisu dovoljni. Dato nam je postojanje, a mi težimo destrukciji. Čudna rasa, ljudi.

Priča o grehu

Razmišljam o tom grehu.. Nisam nešto pobožan, nisam religiozan, ali onih 10 zapovesti imaju smisla. I hrišćanstvo ima smisla. Samo ljudi ne umeju da READ THE FUCKING MANUAL. Ne krijem od sebe da sam grešan, napravio sam gluposti da me hiljadu reka ne mogu oprati. I mirim se sa time, opraštam sebi nekako kako vreme odmiče. Boli, boli baš puno, priznavanje sebi da se bacio par godina, priznanje da se si povredio neke ljude, priznanje da si pao. To je najgorkiji ukus. Poraz. Ali opet i sa njim treba ima hrabrosti suočiti se, i podići iz blata i nastaviti dalje. Lagao bih kad bih tvrdio da ne razumem što je to ljudima problem. Razmem i tekako. Jel boli u pičku materina, gori, jedan mali pakao na zemlji kad priznaješ samom sebi svoje grehe, kad se suočavaš lice u lice sa svojim delima. Gresima prema prirodi, prema drugima i prema sebi. Prži. Ali kad jednom prođe ojačaš. Kao i sve ostalo što te ne ubije. Ojača. Tako da radije menjam male paklove pokajanja za neke sitne radosti nego patetične griže savesti. Prihvatiti istinu, prihvatiti svoja dela. Umete li to?

Hladnoća

Vukljam se po hladnoći i konstanto u zadnjih par dana razmišljam
 o toj otuđenosti od prirode, o neiskorišćavanju naših potencijala,
životu zombija.. Razmišljam koliko čovekovo telo zapravo može
da izdrži, a čim malo padne temperatura svi kukaju kako je hladno..
Ne, najbolje da nemamo osećaja uopšte, da nema ni toplog, ni hladnog,
da samo sedimo i gledamo u TV, u utakmice, sedimo po kafanama i ispijamo
piva.. Nedaj bože da se iko potrudi za neku kreativnost.. Boli me.
Svakim danom me boli to ludilo civilizacije. Data nam je svetlost života,
a mi je traćimo. Razum. Neiskorišćen. Bačen u neki ćošak. Još uvek neotkirven.

A kad bi se udružili, ta hladnoća bi bila najmanji problem, Pričam o priordnim resursima
kojih ima ne pretek. Pričam o tome da dobra društvena organizacija može doneti puno
toga.. A trenutno stanje, trenutno disorganizacija, donosi narodu samo strah, od nemaštine,
od hladnoće. Strah od besparice. Strah od čega kod hoćete. Sve dok ima straha i narod ne
rezenuje, dobro je. Nema ni priliku da shvati kako može lepo da mu bude, svo vreme je okupirano
strahom. Svesnim ili nesvesnim.

Pitam se da li su oni koji imaju moć da promene nešto svesni svog zla, da li zanju uopšte da mogu da
donesu bolje vreme i bolje živote, ali drže narod u strahu da bi lakše manipulisali. Mislim da je
internet tu zajebe. Globalna dostupnost informacije. Genereacije koje dolaze će imati mnogo
veće nivoe svesti od onih koje mi sad imamo, mnogo će bistrije razmišljait. Barem se nadam.
Ili će biti komletni idioti, bez mogućnosti da drže koncentraciju na jednoj stvari duže od 5 minuta..